Uvertira

Raspakivao je svoju torbu, koja inače nije ni bila prepuna. Potpuno je bio zbunjen velikim gradom, mada nije znao zbog čega, jer je doputovao iz drugog velikog grada. Možda zato što se u ovaj doselio. Ali nije mu prvi put da se negde doseljava. Zbunila ga je gospođa kod koje je iznajmio sobu. Spremila mu je limunadu, na brzinu mu pokazala njegov budući životni prostor, sela je preko puta njega na tronožac i čekala njegov osmeh. Mora joj se osmehnuti kao i svi ostali stanari pre njega jer je to ono što ona očekuje i po čemu ocenjuje da li je napravila dobar izbor. Jako joj je bilo važno da studenti koji žive u njenoj kući budu nasmejani. Tako će moći jednom dnevno da dođe kod njih u goste i bez reči zamoli za jednu šoljicu kafe. Posmatrala ga je nekih pet minuta dok i ona nije postala sasvim zbunjena - „kakav je to mladi student koji se ne smeje?”. Lagano su i njene oči skrenule u pravcu prozora. Nije mogla više da posmatra njegovo raspakivanje i vojničko slaganje košulja jedne na drugu.Čak nije ni probao limunadu koju mu je spremila. Naljutila se na mladog studenta čije je ime namerno zaboravila, starim i tankim rukama je popravila punđu koja je već bila perfektna, i pridržavajući se za kičmu ustala sa tronošca. Mrmljala je nešto sebi u bradu, razmišljala o svom pokojnom mužu, zalupila je vrata i povukla se u svoj stari krevet. Neće ga ostaviti na miru. Vratiće se malo kasnije po osmeh koji joj pripada.