Pakuj prnje – selimo se





Moj najbolji drug je mnogo voleo da priča o sebi, ali nikada nije voleo kada to drugi rade.

Zvaćemo ga Ofra da se ne naljuti ako pročita ovo.

Ofra je rođen u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, iste godine kad i ja. Išli smo zajedno i u osnovnu i u srednju školu. Dok je bio klinac bio je jako srećan. Stalno je nešto pevao, imao je zamišljene drugare koji su se zvali Oka i Vova, i uvek je i njima ostavljao po jednu Kiki bombonu. To je bilo u vreme Socijalizma, kada su te bombone bile jako popularne. Tada je bio fazon da svaki klinac za svoj rođendan donese punu kesu bombona u školu i onda u toku odmora podeli svojim drugarima. Ofra je uvek mažnjavao po tri komada (za sebe, Oku i Vovu). Naučio je da piše i čita sa 4 godine, pa ga je učiteljica već u prvom razredu zloupotrebljavala – sećam se jednom, ona je morala negde da ode (verovatno na kafu) a ostavila nam je Ofru da nas ostale uči kako se pišu malo i veliko slovo „J“. I dalje se sećam te scene – Ofra piše po tabli kredom i nešto kenja, a na faci mu se videlo kako je smoren i kako bi više voleo da je napolju. U prvom razredu je imao sve „pčelice“ – one kao pečat ljubičaste boje, ali u drugom razredu je već dobio prvu dvojku iz matematike. Jednog dana me je odveo u biblioteku i naterao me da se učlanim. Izvadio je sa jedne police knjigu „Tajna žutog balona“. To mu je bila omiljena knjiga koju je prvi put pročitao sa 5 godina. Znao je sve reklame napamet a voleo je i da gleda Dnevnik 2 koji je počinjao sa onim belim tačkicama koje osvajaju svet. Do skoro je imitirao Dušanku Kalanj i Staku Novković-Đorđević. U šestom razredu je izjavio kako mu je najviše žao što je bio mali kad je umro Tito pa nije mogao da ide na njegovu sahranu ali je umesto toga po nekoliko puta na sav glas izgovarao „CE-KA-ES-KA-JU“ . Nije baš tačno znao da to znači Centralni komitet Saveza Komunista Jugoslavije, ali je sa takvim žarom to izgovarao da je čak i smišljao razne melodije koje bi bile prigodne za tu skraćenicu. Omiljeni dan u nedelji mu je bio četvrtak – tada se davala Kviskoteka... prvo umre od smeha kad Oliver Mlakar predstavi jednog od članova žirija (Lazu Golužu), a onda čeka igru detekcije. Lagao je sve nas u školi da mu je Milka Babović ustvari baba. Omiljena lekcija mu je bila iz geografije – ona u kojoj smo učili kako je Jadranska obala jako razuđena. Naučio je imena SVIH ostrva i njegovoj sreći nije bilo kraja kad je otputovao na Brač.
Baš negde u to vreme, kad se vratio sa te rekreativne, preselio se. U Saveznu Republiku Jugoslaviju. Tad ga je drmao pubertet i mnoge stvari mu nisu bile jasne. Kako se obući za malu maturu, koliko gela staviti na kosu, da li je ispravno postupio što je otišao u grad 9. marta 1991. godine... Kad smo upisali srednju školu, nekako se ispočetka nije bio snašao. Dolazio je tužan u školu jer mu je kući bilo bezveze. Roditelji su mu stalno bili nervozni, jer nisu mogli da mu priušte ono što treba svakom tinejdžeru... parice za prve izlaske, za ekskurzije, cigarete... U školi je krišom vadio sendviče iz torbe i bacao ih u kantu za đubre. Kad sam ga po stoti put pitao zašto to radi, rekao je da ga je sramota što ima 15 godina a nema para da kupi užinu. Njegovi roditelji su imali male plate – nešto oko dve nemačke marke (tadašnjih 67 milijardi dinara). Zato je jeo čokoladu samo jednom mesečno i to neku bezveznu koja je ustvari bila neka lažna čokolada. Stigao neki tamo stric iz Kanade, doneo pare i evo ga Ofra sutradan u školi sa novim patikama Air Max 4, narandžaste sa vazdušnim đonom. Ja sam tada nosio neke crne Fila patike. To je bilo vreme kad si morao da imaš dobre patike od 225 maraka i dve jednobojne majice koje ćeš da menjaš.
Jednom prilikom mi je prišao i rekao „Bojim se rata. Rekla mi je baba da će biti rata“! ja sam mu objasnio onako kako je meni moj tata rekao – „neće biti nikakvog rata“... međutim bilo je. Njegova baba je bila u pravu. Tada nije hteo da priča sa mnom jer je mislio kako ja mislim da je on glup, i da mu je baba budala što lupeta takve stvari. Baba mu je inače rođena ovde, u Austrougarskoj. Zatim se krstio u Srpskoj Pravoslavnoj crkvi. Pre toga nije mogao, dok je živeo u SFRJ. Nije mogao zato što nije znao ni šta je to.
Posle tog krštenja, Ofra je počeo malo da se traži... prvo je slušao Direktore i Ritam nereda i izlazio u KST... pa se prešaltovao na Industriju... pa je čak nekoliko puta otišao i na splav Lukas. Jednom se odvalio od neke votke i na sred nekog splava urlao „...Moj Beograaadeeee zagrli meeeeee“... hahaha..... kad sam mu skoro pokazao fotke iz tog perioda potpuno je popizdeo – Ofra na ekskurziji u Budimpešti (Bokserica, Replay farmerke sa „belim“ i metalni kaiš)... hteo je da se poništi, uzeo je sve te fotke, grohotom se smejao pola sata, a onda zaplakao i iscepao ih sve do jedne na komadiće.
Upisao je nekoliko fakulteta, tu smo se mimoišli i nismo se videli neko vreme.
S’ vremena na vreme sam čuo da je položio neki kolokvijum, ali je vrlo brzo napustio sve fakultete i zaposlio se u trafici da bi štekovao pare za more. Konačno, posle par godina sam sreo njegovog brata koji mi je rekao da je upisao i treći fakultet, nekoliko letovanja je preskočio, i diplomirao u roku.
Jednog dana meni zazvoni telefon: „Da? Ofraaa? Pa gde si bre jebote? Ne seri da si u SCG? Hahaha... Na diplomsku žurku? Hoću, doćiću. Jedva čekam!!!“ žurka je bila fenomenalna, sreo sam gomilu ljudi koje nisam dugo video, kao i Ofru. Promenio se... nekako se uozbiljio. Nije više bio onaj zajebant. I crte lica su mu se promenile, nekako se „učovečio“, ali ne na onaj ružan način, naprotiv, nekako je postao šmeker. I tako smo pijuckali, prisećali se pred jutro zajebancija iz škole, ekskurzija, pričali o tome ko je napravio dete a ko rodio... Odjednom je počeo da nabraja neke zemlje, neku emigraciju, neko traženje posla u inostranstvu. Hteo je pošto-poto da se odseli iz Srbije i Crne Gore. Ali je vrlo brzo odustao. Nije mogao da dobije nijednu vizu, nije imao muda da pobegne sam negde, i imao je dovoljno ponosa da ne pere sudove kod gazda Miće u Baden-Badenu. To maštanje o emigraicji kao da je bio Ofrin poslednji trzaj. Ponovo je postao onaj izgubljeni tinejdžer koji se traži... preciznije – luta. Malo se kocka, sve pare koje zaradi na kockanju potroši uzalud, pozajmi nove pare pa opet ode da se kocka... mrzelo ga je da izlazi, da se druži. Prestao je da bude šmeker, i postao je zarozan i bezvezan. Stalno je ponavljao rečenicu „Najviše mrzim kad mi neko kaže da se trgnem!!!“
Znao je on da mu prijatelji to govore iz najbolje namere, ali njegova depresija je postajala sve jača. Kulminirala je onda kada se preselio, po ko zna koji put. U Republiku Srbiju.
Nije više voleo reklame, zgadile su mu se političke emisije, zgadio mu se Biro za nezaposlene koji sada nosi fensi naziv „Nacionalna služba za zapošljavanje“ (koja nikoga ne zapošljava), smučile su mu se ekstremne televizije, izbori, nije više nikome verovao. Nije se ostvario, pojavile su mu se sede, čitao je Kafku („Metamorfoza“ mu je bila omiljena Kafkina“, pročitao je zilion puta), nije mogao „da se trgne“...

Dosadio mu je život. Nije mogao više da se seli iz jedne države u drugu. Ostao je zbunjen. U svojoj zemlji, ne zna tačno kako se ona zove...u „grobnici ambicije“.