Slatkiši mene gone sve do Vasione

...

Ovih dana, noći često sanjam slatkiše. Kao oni klinci u onom crtaću koji nam je svima poznat kao "Umočiću". Možda zato što u poslednje vreme više jedem slano nego slatko.

A tako mi se jede sve što je slatko. Slatko bih pojeo bilo koji slatkiš.

Takođe mi se dešava da osetim na trenutak jedan samo mali intenzivan miris ili ukus nečega iz detinjstva. Sladoled u jednoj posebnoj poslastičarnici u koju me tata vodio kad sam imao četiri godine. A taj sladoled je u stvari bio šampita u kornetu, pa na vrhu ima samo malecnu žele kockicu. Ali meni je bio fenomenalan. Pogotovo kad me tata pita "Je l' ti se sviđa sine?" , a ja kažem "Mhm...mmm..." i nastavim da jedem onu šampitu.

sad mi se jede baš taj sladoled ali mislim da on više ne postoji.



Posle sladoleda bih otišao recimo na neki vašar... tamo se prodaju one ušećerene jabuke od kojih vam bude muka, ali tako izgledaju lepo i sočno da im se ne može odoleti. Njih mi je kupovao deda kad idemo u bioskop. Poslednje što sam gledao sa njim je "Gospodar zveri"... deda se malo naljutio na mene što sam zaspao ali mi je kupio slatke jabuke. Ja pojedem onaj šećer odozgo, a onda on dovrši jabuku i ja donesem kući štapić za uspomenu.




Noćna mora mi je bila kad mene i brata pošalju leti na dve nedelje kod druge babe i dede u Kraljevo. Mislim, oni su bili slatki ali meni je tamo uvek bilo dosadno. Onda sam maltretirao tu jadnu babu da mi pravi slatkiše pošto je posle rata radila u poslastičarnici. i Užasno se plašila miševa. Ja joj kažem "MIŠ!!!" - ona se popne na sto i sedi na tom stolu dok je deda ne spusti. Ona je pravila super baklave.




Sa 20 godina sam počeo da se družim sa jednom Anitom čija mama je bila šef poslastičarnice u Hajatu. Pa to je bilo nenormalno. Torte koje je ona spremala su zahtevala momentalno svršavanje, i u gaće i u mozgu. Torta sa ribizlama koju je ona spremala svi pamtimo, prepričavamo i još uvek nam cure bale kad je se setimo (pošto se više ne družimo sa Anitom)



Sad jedem slatkiše samo onda kad se setim. Ove gospođe i domaćice što slave svoje svece imaju neke metode da kupuju gotove kolače u Maksiju, a ti kolači su potpuni shit pa ih ja uvek zaobiđem.

Radije se odlučim za varijantu da skupim parice, pa da niko ne zna odem i kupim gomilu onih fensi čokoladnih bombonica i da ih požderem sam (znam, grozan sam).



Bio je i jedan jako zanimljiv film u kojem je igrao Džeri Luis... a sve se nešto vrtelo oko šećerne vune. Ona je isto super za povraćanje ali tako podseća na detinjstvo... uh...



Mnogo se nešto prisećam detinjstva. Mnogo ga nešto sanjam. Ne znam šta to znači. Uglavnom svi snovi su ukusni i slatki. Sanjam "Slatko ćoše" na Baščaršiji. Sanjam poslastičarnice u kojima mogu da biram šta ću da uzmem odmah da pojedem. Sanjam kako kradem sve te slatkiše.

Sad mi se jede:

* čokolada
* baklave
* ušećerene jabuke
* sladoled

........

Sve bih to pojeo i na kraju bih popio bozu i Tursku kafu.
Pa nek' se ispovraćam i nek' dobijem proliv. Pa šta? Eto hoću baš.




KO ĆE SA MNOM U POSLASTIČARNICU?

Auuu brate...

Auuu brateee...

Autobus, kasno zimsko popodne, u blizini Delta City-ja, godina 2008.

Osoba broj 1 – plava kosa, bele patike, frenč nokti
Osoba broj 2 – crna kožna jakna, kačket, brada od tri dana


Važna napomena: ČITATI ŠTO JE BRŽE MOGUĆE!!!

- Osoba broj 1: „Brate, ’de si brate, znaš kol’ko se brate nismo videli, brate?“
- Osoba broj 2: „Ćuti brate, ovih dana sam u haosu brate, znači brate ne znam gde udaram brate!“
- Osoba broj 1: „Pa brate, svi smo brate u haosu brate, i ja sam brate odlepila, znači brate pokušavam da iskuliram brate, ali ne vredi brate. Znači brate, keva me davi, ćale brate samo sedi i ćuti brate, sa burazerom se brate bijem za kola svaki dan brate...“
- Osoba broj 2: „A Srki brate? Šta je s’ njim brate?“
- Osoba broj 1: „Ma brate, tek on brate što me smara brate... te hoće da se vidimo brate, pa neće, i sve tako u krug brate... A jesi ti brate još s’ onom malom pankerkom brate?“
- Osoba broj 2: „Ma brate jesam brate, ne’am pojma brate, i ona je brate luda k’o zvono... značiii guši me brate, mis’im sve OK, ali brate, svako veče brate mora d’ide negde, ja brate ne’am kintu brate, jurim neku šljaku brate, a nju brate boli bulja brate, znači izneverovao sam brate...“
- Osoba broj 1: „Pa brate, što ne raskinete brate, ne kapiram te brate, stalno se vučeš s’ nekim luzerkama brate?“
- Osoba broj 2: „ Ma daj brate, ne smaraj i ti sad brate, znaš da volim niske ribe brate... kad ti brate nisi htela pre par godina... hahaha“
- Osoba broj 1: „ Brate, je l’ viđaš nekog iz srednje brate?“
- Osoba broj 2: „ Nikoga brate, ova dva mentola otišla u Kanadu brate, ovi ostali se nešto istripovali brate, svi idu na neke fakultete brate, ja k’o indijanac brate blejim po kladionicama brate i idem na neke jebene razgovore za posao brate...“
- Osoba broj 1: „ Ma brate, ja ću d’ otvorim kozmetički salon i Bog da me vidi brate.“
- Osoba broj 2: „Pametno brate, to cenim brate... ’aj brate, ja silazim ovde brate, idem do debelog brate, d’ uzmem neke igrice brate...“
- Osoba broj 1: „’Aj brate, pozdravi debelog pa se javi brate, il’ me pecni ili baci neki sms brate... pozdravi švecu...“
- Osoba broj 2: „’Oću brate, i ti Srkija, pa svratite brate da blejimo...“
- Osoba broj 1: „’Aj...“

Uvertira

Raspakivao je svoju torbu, koja inače nije ni bila prepuna. Potpuno je bio zbunjen velikim gradom, mada nije znao zbog čega, jer je doputovao iz drugog velikog grada. Možda zato što se u ovaj doselio. Ali nije mu prvi put da se negde doseljava. Zbunila ga je gospođa kod koje je iznajmio sobu. Spremila mu je limunadu, na brzinu mu pokazala njegov budući životni prostor, sela je preko puta njega na tronožac i čekala njegov osmeh. Mora joj se osmehnuti kao i svi ostali stanari pre njega jer je to ono što ona očekuje i po čemu ocenjuje da li je napravila dobar izbor. Jako joj je bilo važno da studenti koji žive u njenoj kući budu nasmejani. Tako će moći jednom dnevno da dođe kod njih u goste i bez reči zamoli za jednu šoljicu kafe. Posmatrala ga je nekih pet minuta dok i ona nije postala sasvim zbunjena - „kakav je to mladi student koji se ne smeje?”. Lagano su i njene oči skrenule u pravcu prozora. Nije mogla više da posmatra njegovo raspakivanje i vojničko slaganje košulja jedne na drugu.Čak nije ni probao limunadu koju mu je spremila. Naljutila se na mladog studenta čije je ime namerno zaboravila, starim i tankim rukama je popravila punđu koja je već bila perfektna, i pridržavajući se za kičmu ustala sa tronošca. Mrmljala je nešto sebi u bradu, razmišljala o svom pokojnom mužu, zalupila je vrata i povukla se u svoj stari krevet. Neće ga ostaviti na miru. Vratiće se malo kasnije po osmeh koji joj pripada.

Pakuj prnje – selimo se





Moj najbolji drug je mnogo voleo da priča o sebi, ali nikada nije voleo kada to drugi rade.

Zvaćemo ga Ofra da se ne naljuti ako pročita ovo.

Ofra je rođen u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, iste godine kad i ja. Išli smo zajedno i u osnovnu i u srednju školu. Dok je bio klinac bio je jako srećan. Stalno je nešto pevao, imao je zamišljene drugare koji su se zvali Oka i Vova, i uvek je i njima ostavljao po jednu Kiki bombonu. To je bilo u vreme Socijalizma, kada su te bombone bile jako popularne. Tada je bio fazon da svaki klinac za svoj rođendan donese punu kesu bombona u školu i onda u toku odmora podeli svojim drugarima. Ofra je uvek mažnjavao po tri komada (za sebe, Oku i Vovu). Naučio je da piše i čita sa 4 godine, pa ga je učiteljica već u prvom razredu zloupotrebljavala – sećam se jednom, ona je morala negde da ode (verovatno na kafu) a ostavila nam je Ofru da nas ostale uči kako se pišu malo i veliko slovo „J“. I dalje se sećam te scene – Ofra piše po tabli kredom i nešto kenja, a na faci mu se videlo kako je smoren i kako bi više voleo da je napolju. U prvom razredu je imao sve „pčelice“ – one kao pečat ljubičaste boje, ali u drugom razredu je već dobio prvu dvojku iz matematike. Jednog dana me je odveo u biblioteku i naterao me da se učlanim. Izvadio je sa jedne police knjigu „Tajna žutog balona“. To mu je bila omiljena knjiga koju je prvi put pročitao sa 5 godina. Znao je sve reklame napamet a voleo je i da gleda Dnevnik 2 koji je počinjao sa onim belim tačkicama koje osvajaju svet. Do skoro je imitirao Dušanku Kalanj i Staku Novković-Đorđević. U šestom razredu je izjavio kako mu je najviše žao što je bio mali kad je umro Tito pa nije mogao da ide na njegovu sahranu ali je umesto toga po nekoliko puta na sav glas izgovarao „CE-KA-ES-KA-JU“ . Nije baš tačno znao da to znači Centralni komitet Saveza Komunista Jugoslavije, ali je sa takvim žarom to izgovarao da je čak i smišljao razne melodije koje bi bile prigodne za tu skraćenicu. Omiljeni dan u nedelji mu je bio četvrtak – tada se davala Kviskoteka... prvo umre od smeha kad Oliver Mlakar predstavi jednog od članova žirija (Lazu Golužu), a onda čeka igru detekcije. Lagao je sve nas u školi da mu je Milka Babović ustvari baba. Omiljena lekcija mu je bila iz geografije – ona u kojoj smo učili kako je Jadranska obala jako razuđena. Naučio je imena SVIH ostrva i njegovoj sreći nije bilo kraja kad je otputovao na Brač.
Baš negde u to vreme, kad se vratio sa te rekreativne, preselio se. U Saveznu Republiku Jugoslaviju. Tad ga je drmao pubertet i mnoge stvari mu nisu bile jasne. Kako se obući za malu maturu, koliko gela staviti na kosu, da li je ispravno postupio što je otišao u grad 9. marta 1991. godine... Kad smo upisali srednju školu, nekako se ispočetka nije bio snašao. Dolazio je tužan u školu jer mu je kući bilo bezveze. Roditelji su mu stalno bili nervozni, jer nisu mogli da mu priušte ono što treba svakom tinejdžeru... parice za prve izlaske, za ekskurzije, cigarete... U školi je krišom vadio sendviče iz torbe i bacao ih u kantu za đubre. Kad sam ga po stoti put pitao zašto to radi, rekao je da ga je sramota što ima 15 godina a nema para da kupi užinu. Njegovi roditelji su imali male plate – nešto oko dve nemačke marke (tadašnjih 67 milijardi dinara). Zato je jeo čokoladu samo jednom mesečno i to neku bezveznu koja je ustvari bila neka lažna čokolada. Stigao neki tamo stric iz Kanade, doneo pare i evo ga Ofra sutradan u školi sa novim patikama Air Max 4, narandžaste sa vazdušnim đonom. Ja sam tada nosio neke crne Fila patike. To je bilo vreme kad si morao da imaš dobre patike od 225 maraka i dve jednobojne majice koje ćeš da menjaš.
Jednom prilikom mi je prišao i rekao „Bojim se rata. Rekla mi je baba da će biti rata“! ja sam mu objasnio onako kako je meni moj tata rekao – „neće biti nikakvog rata“... međutim bilo je. Njegova baba je bila u pravu. Tada nije hteo da priča sa mnom jer je mislio kako ja mislim da je on glup, i da mu je baba budala što lupeta takve stvari. Baba mu je inače rođena ovde, u Austrougarskoj. Zatim se krstio u Srpskoj Pravoslavnoj crkvi. Pre toga nije mogao, dok je živeo u SFRJ. Nije mogao zato što nije znao ni šta je to.
Posle tog krštenja, Ofra je počeo malo da se traži... prvo je slušao Direktore i Ritam nereda i izlazio u KST... pa se prešaltovao na Industriju... pa je čak nekoliko puta otišao i na splav Lukas. Jednom se odvalio od neke votke i na sred nekog splava urlao „...Moj Beograaadeeee zagrli meeeeee“... hahaha..... kad sam mu skoro pokazao fotke iz tog perioda potpuno je popizdeo – Ofra na ekskurziji u Budimpešti (Bokserica, Replay farmerke sa „belim“ i metalni kaiš)... hteo je da se poništi, uzeo je sve te fotke, grohotom se smejao pola sata, a onda zaplakao i iscepao ih sve do jedne na komadiće.
Upisao je nekoliko fakulteta, tu smo se mimoišli i nismo se videli neko vreme.
S’ vremena na vreme sam čuo da je položio neki kolokvijum, ali je vrlo brzo napustio sve fakultete i zaposlio se u trafici da bi štekovao pare za more. Konačno, posle par godina sam sreo njegovog brata koji mi je rekao da je upisao i treći fakultet, nekoliko letovanja je preskočio, i diplomirao u roku.
Jednog dana meni zazvoni telefon: „Da? Ofraaa? Pa gde si bre jebote? Ne seri da si u SCG? Hahaha... Na diplomsku žurku? Hoću, doćiću. Jedva čekam!!!“ žurka je bila fenomenalna, sreo sam gomilu ljudi koje nisam dugo video, kao i Ofru. Promenio se... nekako se uozbiljio. Nije više bio onaj zajebant. I crte lica su mu se promenile, nekako se „učovečio“, ali ne na onaj ružan način, naprotiv, nekako je postao šmeker. I tako smo pijuckali, prisećali se pred jutro zajebancija iz škole, ekskurzija, pričali o tome ko je napravio dete a ko rodio... Odjednom je počeo da nabraja neke zemlje, neku emigraciju, neko traženje posla u inostranstvu. Hteo je pošto-poto da se odseli iz Srbije i Crne Gore. Ali je vrlo brzo odustao. Nije mogao da dobije nijednu vizu, nije imao muda da pobegne sam negde, i imao je dovoljno ponosa da ne pere sudove kod gazda Miće u Baden-Badenu. To maštanje o emigraicji kao da je bio Ofrin poslednji trzaj. Ponovo je postao onaj izgubljeni tinejdžer koji se traži... preciznije – luta. Malo se kocka, sve pare koje zaradi na kockanju potroši uzalud, pozajmi nove pare pa opet ode da se kocka... mrzelo ga je da izlazi, da se druži. Prestao je da bude šmeker, i postao je zarozan i bezvezan. Stalno je ponavljao rečenicu „Najviše mrzim kad mi neko kaže da se trgnem!!!“
Znao je on da mu prijatelji to govore iz najbolje namere, ali njegova depresija je postajala sve jača. Kulminirala je onda kada se preselio, po ko zna koji put. U Republiku Srbiju.
Nije više voleo reklame, zgadile su mu se političke emisije, zgadio mu se Biro za nezaposlene koji sada nosi fensi naziv „Nacionalna služba za zapošljavanje“ (koja nikoga ne zapošljava), smučile su mu se ekstremne televizije, izbori, nije više nikome verovao. Nije se ostvario, pojavile su mu se sede, čitao je Kafku („Metamorfoza“ mu je bila omiljena Kafkina“, pročitao je zilion puta), nije mogao „da se trgne“...

Dosadio mu je život. Nije mogao više da se seli iz jedne države u drugu. Ostao je zbunjen. U svojoj zemlji, ne zna tačno kako se ona zove...u „grobnici ambicije“.

Izgubljeni u prevozu

Uputstvo za čitanje: pri brzini čitanja koristite gradaciju u klimaksu.


Lagano izlazim iz kuće, ne žurim nigde jer znam da imam dosta vremena. A i Sunce prija pa mi dobro dođe da me klepi po glavi.
Na dnu ulice palim cigaretu i čekam da naiđe neki taksi. Neću da pozovem taksi, jer uvek mucam kad pričam sa onom ženom koja prima pozive, a danas mi baš i nije potrebno da mucam jer neću da dozvolim da mi išta pokvari dan.

Ulazim u neko vozilo, sedam na nekakvu jamboliju, čak mi je i ona smešna.
Taksista pita - „Kuda?“
Dok vadim mobilni iz džepa odgovaram mu - „Prema centru, pa ću Vam reći tačno gde idemo“.

Uspostavljam vezu sa ljubaznom gospođom koju poznajem već godinama samo preko telefona.

- „Halo, dobar dan... Branislav je... jeste... u vezi onih vitamina. Kažite mi, ja sam se sada uputio prema Vama, pa ću ih pokupiti za nekih 15 minuta.“
- „Aha, u redu Branislave, ali ne znam da li znate... mi smo se preselili. Nismo više u Despota Stefana.
- (smeškam se) „Ali ja nisam nikad ni dolazio u Despota Stefana, ja sam ih uvek uzimao u 29. novembra!“
- (smeška se i ona) „Da, to je ta ulica, samo je promenila naziv“
- „Ahaaa... hvala vidimo se za 15 minuta“

Kažem taksisti „Vozite do Despota Stefana!“

- „Je l’ to beše 29. novembra?“
- „Da, da... to je ta ulica, promenila je naziv“
- (smeška se i taksista) „He he... jaoooj... sve mi se izmešalo... koji broj?
- „Jaoj, čekajte, pa oni su se preselili... samo momenat!“

Ponovo zovem onu gospođu...

- „Izvinite, Branislav je ponovo... vi rekoste da ste se preselili, a ja nisam pitao gde?“
- „O Bože, izvinite... sad smo u Južnom Bulevaru.“
- „Je l’ to blizu Hotela M?“
- „Ne, ne, ne... to o čemu Vi pričate je Bulevar JNA, ustvari tako se zvala... sad se zove Bulevar Oslobođenja. Mi smo u Južnom Bulevaru!“ (malo je povisila ton)
- „Ahaaa... važi, hvalaaa...“

Opet ja taksisti...
- „Vozite molim Vas do Južnog Bulevara!“
- „A koji broj vam treba pošto je skoro ceo Južni bulevar raskopan?“
- „I on?“
- „Ma da... raskopali su ceo grad“
- „Napraviše haos sa tim kopanjem, i Bulevar Crvene Armije je zatvoren zbog nekih radova... više ne znam ni kuda da idem...“
- (taksista me prekida) „Pa to vam je sad Južni Bulevar“
- „Jaoj da... ništa vozite tamo...“
- „Hoćete da idem kroz Sime Igumanova?“
- „Ma kakav Sima Igumanov, idite kroz Franca Rozmana, nemojte da me šetate okolo naokolo!“
- Taksista me pogleda u retrovizor... „U redu... kako Vi kažete“ ... i nastavlja nešto da mrmlja...
- „Šta mrmljate?! – pitam ja.
- (sad se već i on dere) „Mrmljam to da je Ulica Franca Rozmana promenila ime u Sime igumanova!!!“
- „Znam, šta se derete?! To sam i rekao – vozite me kroz Sime Igumanova do Južnog Bulevara“ (lažem, nisam to uopšte rekao, samo mi se malo povraća)...
sad ja mrmljam „Da se nosiš i ti i Sima Igumanov u kurac!“

Konačno stižem na željenu adresu, zalupim vrata od taksija, i ulazim po svoje vitamine.
Dočekuje me mlada prodavačica... ima neku smešnu uniformu koja se zove dres koud.
- „’bar daaan... izvoliteeee...“

Razmišljam... šta mi se ova sad bekelji?!

- „Da, ovaj... došao sam po svoje vitamine... aaaaa... vi ste se preselili, pa... treba mi...“ , mnogo mucam... „treba mi... P-5-P... iiiii... Kvercetin“
- „ Jaaaaooooj..... Kvercetina nemamo..... ali trebalo bi da ga imamo u veleprodaji...“ ... i dalje se bekelji... „ znate štaaaa.... otidite do naše veleprodaje u Cara Nikolaja drugog... taaaamo bi trebalo da ga ima...“

Izlazim bez reči, lovim prvi taksi i pod utiskom ove od malopre počinjem i ja da se bekeljim...

- „Mooolim Vas ... do Ulice Cara Nikolaja Drugog“
- „A je l’ to bivša Ulica 14. decembra?“ – pita taksista...
- „Ne znam, verujte mi, nisam vozač, nemam čak ni položenu vožnju!“
- „Pa gde da vozim?“
- „U Cara Nikolaja Drugog!!!“

Zovem onu gospođu koju znam samo preko telefona:

- „Izvinite, Branislav je ponovo... sad su me poslali u Vašu veleprodaju u Cara Nikolaja drugog“
- „Branislave... samo momenat... naša veleprodaja je u 14. decembra!“

„Izvinite... vozite me kući!“ – kažem taksisti.

- „A kuda?“

Ja ćutim.

- „Izvini dečko gde o’š da te vozim?!“

Ćutim jer sam mentalno zaostao.