Bez naslova

„Ko piše prozu – dobije cirozu“

Tako sam se jutros probudio. Ne sa cirozom nego sa ovom rečenicom u glavi. Ne znam da li sam je nekad negde čuo, ili sam je izmislio u snu. Ali nekako se uklapa. Neka je za sad ovde.

...

- Je l’ tebe sramota? Stidiš se nečega?
- Ne, a ti?
- Ja mnogo toga.
- Kako kad si ti glumica?
- Ne znam... tako sam vaspitana. Ili nevaspitana.


Već pola godine sedimo skroz goli na ovom podu. Radimo razne stvari. Boja kože nam je i dalje nekako bela, iako smo mislili da će uskoro postati siva.


- Idi sipaj mi čašu vode i progovori nešto.
- Znaš da me posle seksa mrzi da pričam.
- Onda nemoj ni da sipaš vodu. Sad ja nisam žedan iz inata.
- Stalno se nešto inatiš. Kako si glup.


Propao sam. Englezi bi rekli „I failed“. Hteo sam da pišem o nama, o ovom trenutku, o njima, o tome kako sam želeo da upoznam njene roditelje kako bih lakše mogao da ih mrzim.


- Baš ničega se ne stidiš?
- Ne. Nemam čega. Dobro sam građen.
- Jesi. Super ti je telo. Volim da te ljubim ovde, u ovaj mišić gde se grudi spajaju sa leđima.
- To je lepeza.
- To je mekano.
- To je lepezasti mišić.


Ne javljam se na telefon. Koga još zanima zašto me neko baš sad zove? Ako nekoga zanima neka se javi, mene ne. Hteo sam da pišem o tužnim ljudima koji su obavezno i lepi. Ionako sam previše stvari otkrio o sebi. Ljudi me nikada nisu videli, a već znaju ko sam ja i o čemu razmišljam. Onda mi to jave, pošto ja zaboravljam.


- Kako je glupo kada kažu „Kao da se poznajemo čitav život“... Ja nemam taj osećaj, ti?
- Nemam ni ja.
- A zašto si onda sa mnom? Sada, ovde?
- Super mi je da se krešemo. I zanimljivo mi je što si tako hladan.
- Nisam hladan. Samo sam oprezan.
- To je to. Jesmo mi u vezi?
- Ne davi me opet sa tim pitanjem.
- Znaš da volim da te davim, sviđa mi se kako prevrćeš očima. Znam da nismo u vezi. Opusti se, i meni tako odgovara.


Poslednjih nekoliko dana nisam depresivan. Čak mislim da sam i preskočio Zoloft nekoliko puta. Možda mi zato i ne prija ovaj usrani stan u koji sam se zavukao kao Gregor Samsa u neki zatvor. A hteo sam u zatvor. Želeo sam taj osećaj potpune slobode gde ne postoji vreme.


- Ja ću da te češkam dok spavaš.
- Ne spavam. Razmišljam šta da nam napravim da klopamo. A ti pusti nešto.
- I ti slušaš „Xploding Plastic“?
- Aha. Ti?
- I ja. Mnogo si smešan dok praviš te sendviče tako go. Nemoj slučajno nešto bezobrazno da uradiš pa da ja to moram da jedem.
- Zaboravio sam da se stidiš.


Voleo bih da sam se rodio ovako star. Mislim... star. Nervira me što sam imao srećno detinjstvo. Smirio sam se kako više nisam srećan.


- Skloni se.
- Kako misliš?
- Pa pomeri se jebote, ne mogu da prođem.
- Nisam gladna, ne mogu da jedem, skuvaj mi kafu, pa ja palim.
- A ne seri sad... vidi kako sam se potrudio da ovo bude lepo.
- Pa meni se samo pije kafa. Ionako mi uvek skuvaš slatku. Mnogo grešiš.
- Eno ti tamo u kuhinji sve što ti treba pa skuvaj.


Možda bih i mogao da se zaljubim. Ali, to je ipak privilegija srećnih ljudi. Možda bih mogao i da zasnujem porodicu. Da imam neku decu. Jebem samo iz zdravstvenih razloga. Zbog hormona i kondicije. Kako volim ovaj glupi izgovor. Pišem samo kad ne jebem. A pišem baš o tome kako me zdravlje ne zanima. Možda ipak jesam hladan, stalno mi govore kako sam nesposoban za vezivanje.


- Niko me ne zove. Nemam posla jebote, moraću da pređem u kurve.
- Pa dobro bi ti išlo.
- Pička ti bre materina!
- Zajebavam se. Hteo sam samo da kažem da si dobra u krevetu.
- Pička ti bre materina još jednom! A ionako se jebemo uglavnom na podu.
- Možemo i da se ne jebemo. Meni je lepo i kad se samo mazimo i ljubimo.
- Ne možemo. Lepo je i meni, ali moram da imam seks.
- OK bre, imamo ga.
- Aj se smiri, ne tražim ti ništa.
- Pa tražiš seks.
- Idem. Idi jedi jebeni doručak.
- Zovem te? Četvrtak? Sledeći? Utorak?
- Nemoj da zoveš, pusti mi sms.


I dalje nam je koža bela. Stvarno nije loša u krevetu. Nije baš ni akrobata, ali pravi neke zanimljive face, voleo bih da znam da li baš svaki put uživa. Ne mislim da sam ja dobar jebač, nego ona deluje previše zadovoljno. Možda je srećna, ne znam. Nisam je nikada pitao, a voleo bih. Voleo bih da je pitam da li je srećna, a ne bih voleo da je srećna. Onda je verovatno ne bih više nikad ne bih pozvao.

Posiveli su mi prsti. Idem da zatvorim prozor. Hladno je, a možda i skočim

Stogodišnjica OSCAR-a

2028. godina, 100. Academy Awards

OSCAR

I ... nagrada u kategoriji za najbolju mušku ulogu, ove godine pripala je... Banetu Jevtiću Banetu, za glavnu ulogu u filmu „BATRIX“ !!!

„ ... Ovom prilikom se zahvaljujem svima koji su učestvovali u realizaciji ovog filma, rediteljima, mojim kolegama, svim saradnicima i svima onima koji su mi pomogli da sve ove godine ostanem mentalno zaostao. Voleo bih da je moja majka živa i da mogu da njoj posvetim ovu nagradu, ali pošto nije, ja ovu nagradu posvećujem majci mog kolege Klinta Istvuda koja sedi u prvom redu. Ovo je za Vas gospođo Frančeska! ...“



- M.A.P. : Dragi gledaoci dobro veče. Dobrodošli u emisiju „Mira i Adanja Polak“.

Evo nas u studiju posle odgledanog priloga u kojem smo videli kako je prvi Srbin u istoriji držao ovu prestižnu nagradu u svojim rukama. Bane, cela zemlja je plakala, svi novinari su probili mrežice na mikrofonima tokom prenosa, na Ušću je bilo preko 100 hiljada ljudi. Da li ste svesni svoje pobede?

- B.J.B. : Ne.

- M.A.P. : Verujem, još uvek ste u šoku koliko nas dve možemo da primetimo. Koliko vas je možda začudila slučajnost da su se potrefila dva jubileja – stogodišnjica OSCAR-a i pedesetogodišnjica Vašeg boravka na planeti? Neko bi rekao koincidencija, ali pre emisije u šminkernici, Vi ste nam rekli da je to bio Vaš cilj još 1988. godine kada ste prvi put gledali celu noć prenos dodele ove prestižne nagrade?

- B.J.B. : Da.

- M.A.P. : Od tada je prošlo 40 godina, i Vaš san se konačno ostvario. I to baš za ulogu u filmu „Batrix“ koji je režirao rediteljski par Čvora Marković Čvora i Mina Đukić Alimpić Subota, koji večeras nisu sa nama u studiju zbog prehlade. Film ste snimali 16 godina, tako ste mi rekli. To Vam je i bila namera jer ste želeli da ispoštujete volju producenata koji su zahtevali da se film snima baš 16 godina.

- B.J.B. : Tako je.

- M.A.P. : Kada smo se malo raspitale zašto baš toliko dugo, dobile smo odgovor da je pisanje scenarija i dramatizacija trajala više od 8 godina. Za one malobrojne koji ne znaju scenario za ovaj film napisao je dobitnik Nobelove nagrade za književnost Zoran Živković iz Niša...

- B.J.B. : Ćirić.

- M.A.P. : Hahahaha... i najbolji greše, dakle gospodin Živković je pisao scenario punih 8 godina, jer je, kako nam je i sam jednom prilikom rekao „bio pritisnut od strane tadašnjeg režima koja mu je obećala Nobelovu nagradu samo ukoliko pristane da piše ovaj scenario 8 godina“. Da li Vam je čudno što je gospodin Živković, jedini Nišvilski Nobelovac sada u zatvoru?

- B.J.B. : Nije mi čudno. Ćirić.

- M.A.P. Divne su Vam te cipele. U filmu ima mnogo nasilja i nežnosti, mnogo ljubavi i ubistava, mnogo strasti i hladnoće... da li ste zaista želeli Vi i Vaša ekipa da, svih 12 sati koliko traje ovaj film, sve vreme bude užasno napeto i glupo?

- B.J.B. : Da.

- M.A.P. : Milena Depolo Depolitanka, je adaptirala roman gospodina Živkovića sa samo 9 godina. Kružile su glasine da je film u samom startu „otpisan“ zbog saradnje sa tada maloletnom Milenom. Međutim, naprotiv, desila se sasvim suprotna situacija – i Milena Depolo je takođe nominovana za nagradu u kategoriji „originalni scenario“ ali je već 17. put otišla kuće bez Oskara. Ali može da se podiči time što je ušla u „Miškovićevu knjigu rekorda“ kao neko ko je 17 puta bio nominovan, a Boga nam - nije ni za baciti novčanu nagradu od 50 funti.

- B.J.B. : Nije.

- Interesantna je priča o početku vaše saradnje, odnosno kako ste se okupili oko ovog projekta. Elem, pre više od jedne decenije cela Vaša ekipa se sastala na sajtu za druženje koji je tada bio jako popularan „AssBook“, i gospodin Živković je došao na ideju da napiše svoj roman za koji je i Nobelovan „Knjiga statusa“ koji je na kasnije insistiranje rediteljskog para Čvora Marković Čvora i Mina Đukić Alimpić Subota preinačen u „BATRIX“. Tada Vam se priključio i Nenad Latinčić R. koji je snimio sve scene u kojima ste se vi pojavili jer ste se Vi bojali visine, skakanja u vatru, plivanja u Temzi i ljubavnih scena sa Branislavom Jevtićem. Nenada Latinčića R. Ste isto takođe upoznali na sajtu AssBook?

- B.J.B. : Fejsbuk.

- M.A.P. Da li se osećato malo povlašćenim zbog dobijanja ove nagrade jer je ipak u toku snimanja korišćeno samo Vaše lice, a za sve ostalo se pobrinuo gore pomenuti R. Dakle, da li se osećate povlašćenim što niste umeli da odglumite nijednu scenu za svih 12 sati koliko film traje a nagrada je u Vašim rukama? Dakle, da li se osećate povlašćenim?

- B.J.B. : Ne.

- M.A.P. Dobro, i nije čudo nakon 6 Medveda u Berlinu i 4 prva mesta u stonoteniskim turnirima u Hali „Pinki“ u Zemunu. Verovatno ste oguglali na nagrade, tako da vam ovo laskavo priznanje verovatno i ne prija? Dakle, da li Vam ne prija?

- B.J.B. : Da.

- M.A.P. Hvala Vam Bane. Hvala na razgovoru. Ušće je gorelo. Hvala Vam za sve što ste uradili za Evropsku Uniju. Divne su vam cipele. Pozdravite sve kod kuće.

A mi se odjavljujemo za danas jer nam je memorijska kartica od 2GB istekla, uz poruku – Gledajte nas ponovo za sat vremena i slušajte našim ušima.

Vaša omiljena emisija „Mira i Adanja Polak“.